Došao je i taj željno očekivani ponedeljak, 9. maj 2011. godine. Datum značajan za učenike petog razreda, jer je to dan kada se ide na jednodnevnu ekskurziju u Zrenjanin, Ečku i Carsku baru. Razredi: 5.1, 5.2 i 5.3. Razredne starešine: Atila Balaša, Tunde Lehocki i Višnja Milošević, turistički vodič: Rada.
Skup je bio zakazan ispred škole za 6 sati i 45 minuta, da svi stignemo i da se prebrojimo, obavimo klasične formalnosti kao pred svaku ekskurziju. Trebalo je na put krenuti u 7 sati, ali zbog nekih tehničkih problema polazak je pomeren na 8 sati i 30 minuta. Nestrpljivi petaci jedva su čekali da uđu u autobus i krenu da se časte slatkišima i slanišima koje su poneli na ovaj put.
Oko pola deset smo stigli u Zrenjanin. Zrenjanin je najveći grad u Banatu i njegov je politički, privredni, kulturni i sportski centar. U njemu živi oko 140 hiljada stanovnika i više od 20 nacija. Razvija se s tradicijom dugom gotovo sedam vekova, jer se kao naselje pod imenom Bečkerek, po prvi put u istorijskim spisima, pominje još 1326. godine.
U Zrenjaninu smo posetili prvo Narodni muzej Zrenjanin. Podeljeni smo bili u dve grupe i sa kustosom muzeja krenuli u obilazak. Unutar zbirki pet odeljenja Muzeja, smešteno je preko 33.000 muzejskih predmeta.
U prirodnjačkom odeljenju smo videli trajne preparate riba, gmizavaca i sisara, postavljeni su u prostoru koji je uređen tako da predstavlja njihova prirodna staništa. Prikazane su životinjske vrste koje su odavno nestale ili su veoma retke na našim terenima. Postavka fosilnih ostataka ima za osnovnu ideju da fosilizovane kosti budu izložene u tri dimenzije – da bi se dočaralo prirodno nalazište i prirodna veličina ovih davno nestalih vrsta.
Arheološko odeljenje svojim fondom spada među najbogatije zbirke u Srbiji. Koncepcija stalne postavke zasniva se na hronološkom predstavljanju od najstarijeg vremenskog perioda 6.400 godine pre naše ere do srednjeg veka i obuhvata sledeće epohe: neolit – starčevačku, vinčansku, potisku kulturu, eneolit, bronzano doba, rimsko-provincijsku kulturu, sarmatsku kulturu, seobu naroda i srednji vek (XII-XIII vek). Na postavci je izloženo preko 500 eksponata.
Istorijsko odeljenje čine zbirke starije i novije istorije, kao i Soba istorije sporta.
Zbirka novije istorije stalne postavke prikazuje prošlost našeg zavičaja od poslednje četvrtine XIX veka do kraja prve polovine XX veka kroz ekonomski, društveni, politički i kulturni život. Postavka se sastoji od originalnog materijala: umetničkih slika, trodimenzionalnih predmeta, originalnih dokumenata (ili njihovih faksimila i fotokopija), fotografija i drugog materijala.
Zbirka starije istorije obuhvata i prikazuje period od početka XIV veka, od nastanka grada, do druge polovine XIX veka. Na postavci se može videti originalni prepis Povelje Marije Terezije iz 1769. godine, kojom se u ondašnjem Bečkereku reguliše čitav društveno-ekonomski život, a koja je bila preduslov da bi Bečkerek stekao status grada. Vezano za kulturni razvoj grada značajna je izložena Povelja iz 1847. godine kojom se odobrava osnivanje štamparije u Velikom Bečkereku. Izuzetno mesto u postavci zauzimaju dobro očuvani primerci mačeva iz XI-XII veka, ukrasni predmeti, pečati, originalna zastava Torontalske županije i vatreno i hladno oružje iz XVIII i XIX veka.
Soba istorije sporta prikazuje istorijat sporta u Zrenjaninu od kraja XIX veka do danas. Poseban akcenat je stavljen na olimpijske igre gde je učestvovalo (treneri, sudije i igrači) 39 Zrenjaninaca. Njih desetoro osvojilo je ukupno 16 medalja od toga 6 zlatnih, 3 srebrne i 7 bronzanih. Postavka Sobe sporta obuhvata oko 300 predmeta – sportske rekvizite i opremu, odličja sa takmičenja – originale i odlivke, priznanja zaslužnim sportistima i sportskim radnicima, kao i dokumenta i fotografije sportista i sportskih događaja svih nivoa – od gradskih takmičenja do olimpijada.
Umetničko odeljenje obuhvata dva segmenta – likovnu i primenjenu umetnost.
Zbirka likovne umetnosti po značaju predstavlja jednu od najvrednijih zbirki u Vojvodini, a po sadržini presek onoga što se u periodu od XVIII do kraja XX veka na umetničkom planu zbivalo u Vojvodini i šire, sa posebnim akcentom na Banat i velikobečkerečke slikarske ateljee. Najstariji eksponati likovne zbirke, svrstani u stalnu postavku, potiču iz prve polovine XVIII veka . Među takvim radovima od posebnog značaja su ikone Šerbana Popovića iz 1744. godine. Prateći dalje hronološki tok i u doba baroka, klasicizma, bidermajera, romantizma, realizma i u modernim pravcima XX veka pojavljuju se poznata imena kao što su: Dimitrije Popović, Nikola Nešković, Nikola Aleksić, Konstantin Daniel, Đura Jakšić, Novak Radonić, Pavle Simić, Uroš Predić, Stevan Aleksić, Aleksandar Sekulić...
Posebnu celinu stalne postavke čine legati Uroša Predića, Tivadara Vanjeka, Zlate Markov Baranji, Ljubice Tapavički, Pauline Sudarski i Friderike Bende-Kovačev.
Zbirka primenjene umetnosti čini zaokruženu celinu Umetničkog odeljenja obuhvatajući predmete sakupljene od samog osnivanja Muzeja 1906. godine. Kolekciju sačinjavaju eksponati od porcelana, fajansa, stakla, metala kao i komadi stilskog nameštaja. Ovaj deo postavke donosi presek plemićkog, ali pretežno građanskog enterijera sa predmetima pokućstva Vojvodine u vremenskom rasponu od XVIII do kraja XIX veka. Stilske osobenosti eksponata uklapaju se u barok i klasicizam sa njegovom građanskom varijantom, bidermajer stilom. Najveći broj eksponata predstavlja import, najčešće iz Austrije, Mađarske, Češke, ali i iz Nemačke, Francuske i Italije, dok je vrlo mali broj rad lokalnih radionica.
Etnološko odeljenje obuhvata pet prostorija u kojima je prezentovan seoski enterijer tzv. „prednjih“ ili „čistih“ odnosno gostinskih soba s kraja XIX i početka XX veka (mađarska, rumunska, slovačka i srpska soba) kao i enterijer srpske kuhinje istog perioda, dok se u ostalim prostorijama nalaze nošnje naroda i narodnosti Srednjeg Banata i predmeti povezani sa seoskim zanatima, zemljoradnjom i stočarstvom. Zrenjaninski Narodni muzej je zavičajnog tipa i etnološka postavka pokriva područje Srednjeg Banata i samim tim predstavlja suživot u kojem se ogledaju sličnosti, razlike i međusobni uticaji svih naroda koji žive na ovim prostorima.
Uživali smo u muzeju, jer smo zaista imali prilike da vidimo svašta. Mali predah smo napravili u centru Zrenjanina, gde smo pojeli sladoled i napravili fotografije da se svi sećamo ovog lepog dana.
A onda smo, oko podneva, nastavili put Ečke.
Svega 7 km od Zrenjanina, u selu Ečka, nalazi se lovački dvorac „Kaštel“, građen u engleskom stilu, u periodu od 1816. do 1820. godine. Dvorac je podigla porodica Lazar. Lazar Agošton, vlastelin u Ečki, je 1820. godine otvorio novi vlastelinski dvorac na levoj obali Begeja. Za svečano otvaranje se uređivao svaki kutak sela, doterivale su se kuće i čistila dvorišta i ulice, oblikovali drvoredi i pripremali slavoluci. Glavni kuvar je za tu priliku doveden iz Beča. Kočije i konji su blistali za doček 300 uglednih zvanica iz Beča i Budimpešte. Otvaranju je prisustvovao i čuveni grof Esterhazi, najbogatiji i najugledniji vlastelin u Ugarskoj. Uveče 29. avgusta 1820. priređena je svečana bakljada da bi ujutru crkvena zvona objavila početak svečanosti i pozvala stanovnike Ečke na proslavu i osvećenje dvorca. Posle svečanog ručka, za gospodu je priređen lov, a za dame šetnja gondolama po Velikom jezeru i Begeju. Vrhunac svečanosti je bio ečanski bal koji je ličio na čaroliju – divne damske toalete, raskošne uniforme i raznobojne bengalske vatre duž mnogobrojnih staza u parku. Trećeg dana goste je svojim virtuoznim sviranjem oduševio Franc List, tada „čudo od deteta“.
Kaštel je godinama bio centar okupljanja ljubitelja lova, iz zemlje i inostranstva, čiji su česti gosti bili austro – ugarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i srpski prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Drugi svetski rat i ratna razaranja nisu zaobišla ni Kaštel, a vlasnici zauvek napuštaju Kaštel i odlaze u Ameriku.
Danas je ovo staro zdanje potpuno renovirano i pretvoreno u objekat koji će svojim gostima pružiti nezaboravan odmor u autentičnom ambijentu inspirisanom aristokratskom prošlošću. Mi smo uživali u miru velelepnog parka koji okružuje celokupno zdanje, kao i u igralištu koje je napravljeno za decu. Od devedesetih godina XX veka dvorac Kaštel nalazi se pod zaštitom Zavoda za spomenike kulture. Mi smo i ovde napravili fotografije za pamćenje, a onda smo požurili na ručak koji je za nas oko 14 sati bio spremljen u restoranu hotela „Sibila”, nadomak Carske bare. Posle supice, bečke šnicle, pomfrita, salate i sokića, petaci su uživali u igralištu ispred hotela, a oko 16 sati smo krenuli putićem do brodića kojim smo plovili po Begeju i pokušavali da slikamo sive čaplje i gakove, koje smo jedino mogli da vidimo u to vreme. Ovaj Specijalni rezervat prirode „Stari Begej – Carska bara“ ima prirodne vrednosti koje su visoko ocenjene zbog postojanja 250 vrsta ptica, od kojih su 140 stanarice, a 110 selice. Ovaj rezervat je poseban jer ga naseljava 8 vrsta evropskih čaplji: siva, mrka, mala bela, velika bela, žuta čaplja, čapljica, bukavac i gak , zatim 24 vrste riba, kao i sisara retkih za ovo područje (vidra, tekunica, šumska mrka voluharica, divlja mačka i dr.), a od posebnog značaja su i ribnjačka jezera koja se nalaze u zaštitnoj zoni zaštićenog prirodnog dobra. Ovde se može naći i 500 biljnih vrsta koje su, takođe, zaštićene. Ploveći Begejom stigli smo do vidikovca na koji smo se popeli da bismo videli Carsku baru. Tu smo čuli još neke priče o ovoj lepoti, fotografisali se, gledali baru kroz dvogled i ponovo se ukrcali na brodić i vratili Begejom do obale odakle smo pošli. Bilo je već 18 časova.
Zaključili smo da smo proveli jedan lep dan i da smo mnogo toga naučili i videli.
Onda smo se našli ponovo u busu, nastavili gde smo stali sa slatkišima i slanišima i oko 20 časova stigli u naše selo.
|
NAZAD
1388