Pozdravljamo Šoljmoši Kornela, učenika 8.2 razreda, koji je u školskoj 2013/2014 godini svojim radom zaslužio priznanje za učenika generacije.

Kako si se osećao kada je na svečanosti povodom mature gospodin direktor izgovorio tvoje ime?
Hvala lepo i ja pozdravljam sve vas. Bio sam jako srećan i nadao sam se tome.

Na osnovu prikupljenih podataka u toku proteklih godina si osvojio 16 raznih diploma i mesta na takmičenjima. Koje su od ovih bile najznačajnije, a ako smemo da pitamo, koje su tebi bile omiljene?
Najznačajnija, a ujedno omiljena mi je bila diploma za osvojeno prvo mesto na republičkom takmičenju iz mađarskog jezika, a druga omiljena je sa okružnog takmičenja iz biologije gde sam osvojio treće mesto.

Sada se vratimo malo nazad, recimo u mesec maj. Kako izgleda jedan tvoj radni dan?
Ni u čemu se ne razlikuje od mojih ostalih radnih dana. Cele godine, znači od početka školske godine sam isto učio kao i na kraju školske godine. Isto tako učim i za kontrolne zadatke, nikakve dodatne prireme, jednostavno naučim i spremim se za čas.

Kada te čovek pogleda ispred sebe vidi jednog samosvesnog mladića, koji se ne uplaši ni od kakvih problema. Da li je bilo takvih trenutaka kada si se osećao slabijim, da li si rekao ne mogu?
Takvih trenutaka da sam se zaista osećao slabijim nije bilo. Bilo je trenutaka da sam morao malo više da učim jer sam sutradan imao više kontrolnih zadataka, odgovaranja ili pismenih zadataka, ali nije bilo ništa ozbiljnije.

Pored puno učenja i obaveza da li ti je ostalo slobodnog vremena? Ako da, šta radi jedan učenik generacije, kada ne uči?
Naravno da uvek imam vremena i za zabavu. Ja isto sedim ispred računara, izađem u priprodu, igram fudbal sa drugarima ili se bavim nekim drugim sportom.

Kakav je osećaj rastati se sa drugarima iz razreda, prijateljima? Ostaćete u kontaktu, zar ne?
Rastanak je bio težak, ali mislim da ću se sa onim najbližima viđati svakoga dana i već čekam srednju školu, da steknem nove prijatelje.

Ime tvoje sestre, Laure, je ostalo zapamćeno u našoj školi, a sada i u Gimnaziji u Bečeju. Da li te je to podsticalo ili je imalo negativan uticaj na tebe?
To me je naravno podsticalo i ja sam želeo da održavam taj nivo, nisam želeo zauvek da budem u njenoj senci, da uvek budem mlađi brat Šoljmoši Laure, već sam želeo da budem Kornel.

Prvog jula si bio pozvan na jedan prijem u Novom Sadu. Pričaj nam o tome.
U srednjoj tehničkoj školi „Mileva Ajnštajn“ su nas primili, gde je direktor prvo održao jedan govor, a zatim su nam pripremili jedan program. Na kraju nam je pomoćnik ministra, gospodin Zoran Kostić, predao kolekciju medalja.

Na osnovu prikupljenih poena, ti si negde na 88. mestu među svim maturantima u Srbiji. Kakav je to osećaj? Sigurno ćeš upisati onu srednju školu koju si prvu izabrao. Gde ćeš dalje, kakvi su ti planovi za budućnost?
O tome nisam puno razmišljao. Nakon osnovne škole bih voleo da upišem Gimnaziju u Bečeju, a u buduće planove mi spada i jedan smer Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Mlađi učenici se ugledaju na tebe. Jako ih zanima šta treba da se uradi da neko bude uspešan i da ima dobre rezultate. Za kraj, šta im poručuješ?
Svaku prepreku mogu lako da pređu ako su vredni i izdržljivi. Ne treba da čekaju da im sve padne u krilo već da i sami nešto učine.

Hvala ti što si izdvojio vreme za nas i što si odgovorio na naša pitanja. Nadamo se da ćemo još puno toga čuti o tebi. Želimo ti još bolji uspeh u novoj školi i u životu.

Hvala lepo!