Za učenika generacije 2014/2015 školske godine je proglašena Peter Đenđi. Pitali smo je o njenim utiscima.

Viktorija: Đenđi, prvo ti se zahvaljujemo što si prihvatila naš poziv i što ćeš odgovoriti na naša pitanja. U odnosu na prethodne mesece sada izgledaš mnogo opuštenije. Da li je prethodni period bio težak?

Đenđi:
Rado ću vam odgovoriti. U prethodnom periodu sam bila jako nervozna zbog završnog ispita. Sada, kada je sve gotovo, ja sam mnogo opuštenija. Bilo je jako teško jer je trebalo učiti na za dva već sedam predmeta, a to je bilo iscrpljujuće.

Viktorija:
Postala si nosilac jedne važne titule. Titula učenika generacije nije mala stvar. Da li si računala na to ili si se u sebi nadala da će tebe proglasiti ?

Đenđi:
Na početku osmog razreda nisam ni razmišljala o tome, samo sam želela da budem Vukovac. U drugom polugodištu, kada sam redovno učila i išla na takmičenja, pojavila sa mogućnost da budem kandidat za učenika generacije. Na kraju sam samo to želela i nadala sam se da ću to i postati jer nada umire poslednja.

Viktorija:
Kada bi sada ispred tebe stao jedan prvak i zamolio te da mu otkriješ kako neko može da postane učenik generacije, koje savete bi mu dala?

Đenđi:
Prvo je bitno redovno učiti jer se nikad ne zna kada će i koga prozvati nastavnik. Treba biti uporan i sa voljom učiti.

Viktorija:
U ponedeljak, 06. jula, si bila pozvana na jedan prijem u Novom Sadu. Pričaj nam o tome.

Đenđi:
Na put sam krenula sa mojom porodicom. Prijem je bio u Srednjoj Tehničkoj školi „Mileva Marić Ajnštajn“ i počeo je sa himnom. Direktor i još nekoliko osoba su održali govor, a zatim su podelili 205 poklona.

Viktorija:
Završni ispit je prošao. Kako bi nam to opisala? Šta je bilo najteže, kako si se pripremala?

Đenđi:
Završni ispit je jedan zanimljiv događaj zbog kojeg sam bila jako nervozna. Mnogo sam se pripremala za to. Test iz mađarskog jezika mi je bio najteži.

Viktorija:
Mi, sedmaci, se već bojimo od završnog ispita. Kakve savete možeš da nam daš?

Đenđi:
Verujem da se bojite i ja sam se toga bojala kada sam išla u sedmi razred. Ali vam savetujem da puno ponavljate i da prisustvujete na dopunskim časovima i pripremnoj nastavi.

Viktorija:
Nakon uspešnog završnog ispita usledilo je i uspešno rangiranje. Gde su te primili? Kako je izgledao upis i kakvi su ti utisci o budućoj srednjoj školi?

Đenđi:
Primili su me u Sentu, u „Srednju Medicinsku“ školu, gde sam od početka želela da me prime. Na upisu smo trebali da popunimo nekoliko formulara i dobili smo informacije o početku školske godine u septembru. Biće jako neobično što ću svako jutro oko sat vremena putovati autobusom. Škola je ogromna. Ne znam kako ću se snaći u njoj, malo je starija zgrada ali su učionice zanimljive.

Viktorija:
Hajde da se vratimo sada na početak. Da li se sećaš kada si prvi put kročila u školu? Pomoći ćemo ti, pokazaćemo ti taj trenutak. Koja su ti sećanja ostala o tom danu?

Đenđi:
Taj dan, kada sam kao mali prvak ušla u školu je nezaboravan. Nevino i uplašeno smo čekali da zvoni. Tokom godina sam mnoge stvari zaboravila ali nekoliko slika mi je ostalo iz prvog razreda.

Viktorija:
Učiteljici i odeljenskom starešini sigurno imaš da zahvališ za mnoge stvari. Koje su najbitnije stvari koje su naučila od njih?

Đenđi:
Da, zahvalna sam im za mnogo stvari pošto sam puno naučila od njih. Uvek su me podsticale da ću uspeti i podržale su me mnogo puta, ne samo mene već ceo razred. U sedmom razredu se razredna izborila za peticu pošto sam iz jednog predmeta trebala da imam četvorku, i naravno, ako smo imali bilo kakav problem uvek smo mogli da im se obratimo i računamo na njih.

Viktorija:
Koje su tri stvari koje si najviše volela u našoj školi i koje su tri stvari koje bi najradije izbrisala da možeš?

Đenđi:
Jako volim jesenji kros, maskenbal, a najviše Dečiju nedelju. Volim i takmičenje iz odbojke koje se održava na kraju školske godine. Šta bih izbrisala? Na prvom mestu je sedmi čas, kontrolne zadatke bih prepolovila i one nastavne dane kada smo subotom morali da dođemo u školu.

Viktorija:
Imaš dve sestre, stariju i mlađu, dakle sigurno ti nije dosadno kod kuće. Da li možete da učite zajedno , u čemu možete da pomognete jedna drugoj?

Đenđi:
Da, jako je zanimljivo. Zajedno ne možemo da učimo jer ometamo jedna drugu pa svaka uči za svojim pisaćim stolom. Timea mi puno pomaže što ponekad pregleda domaći i ispita me. Ja joj malo mogu pomoći . Najmlađoj sestri jednom ja pomažem, a drugi put ona.

Viktorija:
Kako bi opisala svoj razred, svoje drugare iz razreda sa kojima si 8 godina provela u školskim klupama? Koji su ti doživljaji ostali zapamćeni?

Đenđi:
Bili smo jedan nemiran razred o kojem se nisu mogle čuti samo lepe reči među nastavnicima ali, kako god zvučalo, bili smo razred koji se drži zajedno. Uvek smo podržali jedni druge. Jako su lepe uspomene sa zajedničkih ekskurzija, ili kada smo ukrašavali učionicu za neku priliku, i kada smo se sa nekim nastavnikom šalili na času, ili kada smo hteli nekog nastavnika da odgovorimo od pisanja kontrolnog zadatka jer niko nije učio. Bilo je to nezaboravnih 8 godina.

Viktorija:
Najbolje drugarice? Da li puno vremena provodite zajedno?

Đenđi:
Najbolja drugarica mi je Eva, sa kojom sam se još u zabavištu upoznala. U prvom razredu su mi bile i Fani i Anet, a u višim razredima sam sa Lilom ostvarila jedna jako lep prijateljski odnos koji i danas traje. Nadam se da ćemo se uvek družiti iako ćemo od jeseni ići u različite škole.

Viktorija:
Planovi za leto?

Đenđi:
Planovi za leto? Imam ih puno. Prvo mi je da puno vremena provedem na bazenu sa drugaricama i drugom, kampovanje sa porodicom na Paliću, da posetim baku i dedu i da otputujem kod rodbine. Tokom leta planiramo sa porodicom i prijateljima da odemo na more. Očekuje me zanimljivo leto.

Viktorija:
Od 1. septembra negde drugde će ti zvoniti za časove. Da li si uzbuđena zbog nove okoline? Kako gledaš na ove stvari?

Đenđi:
Da, jako sam uzbuđena zbog nove škole i novih drugara u razredu. Na sreću, tu će biti jedno poznato lice, Anet, sa kojom ćemo nastaviti ovde započeto druženje. Kada malo razmislim, još uvek nisam svesna da od jeseni neću više u ovu staru školu ići već u jednu novu. Biće jako neobično.

Viktorija:
Neki dalji ciljevi, planovi nakon srednje škole?

Đenđi:
Imam ih naravno. Nakon srednje škole želim da idem na fakultet, na isti smer, za medicinsku sestru.

Viktorija:
Za kraj, šta poručuješ nama koji ostajemo u ovoj školi?

Đenđi:
Ne budite tužni! Ovih nekoliko godina će brzo proći. U međuvremenu vladanje neka vam bude bolje i ne budite nemirni kao što smo mi bili , nastavnike poštujete jer oni žele samo ″malo“ znanja da vam pruže. Budite izdržljivi i dobri.

Viktorija:
Hvala ti na razgovoru i želimo ti puno uspeha.

Đenđi:
Hvala lepo.